Kosovo na žici realnosti

Kosovo na žici realnosti

To što je neko političar u vrhu vlasti ili neke velike političke organizacije, ne znači samo po sebi ni da je mudar, ni da je svestan. Dokaz tome je ovo groblje državničkih grešaka koje nam prekriva vidik već čim se samo malo osvrnemo u istoriju.

Dok se u javnosti stvara dilema da li prihvatiti uslove koje nameće Brisel ili ostati dosledan "crvenim linijama", - "zaslepljeni nacionalisti", predmet su kritike ništa manje "zaslepljenih antinacionalista" dok suština kosovskog pitanja ostaje nezbrinuto siroče.

Amerika i Nemačka, iako veoma različitih interesa oko Kosova, postupaju isto u jednom - one po inerciji žele prosto da pokažu svetu da uvek mogu da isteraju svoju volju, što su manje jake, tim više da pokažu. Dok mi, obični ljudi, imamo predrasudu da iza velikih država, stoje neki veliki umovi, one su sličnije naćoravim zverima, koje istina, nekada silom zauzmu teritoriju - ali često završe tužno u živom blatu istorije.

Jedini ispravan kriterijum za rešavanje kosovske situacije je - stabilnost. Etnička, gepolitička, geostrategijska i svaka moguća stabilnost. Sad, treba shvatiti - stabilnost se ne može osvojiti silom, niti Tačijevom, niti američkom niti evropskom, ona se ne može ni dogovoriti niti uspostaviti sporazumima - stabilnost je jedino bezuslovno poštovanjem realnosti i tu nam ne treba ništa drugo, nego razum i svest.

Realnost je da Albanci kontrolišu jug Kosova - ali realnost je i da srpsko stanovništvo kontroliše severno Kosovo. Šta god da je ratom izgubljeno, nije izgubljena činjenica da na severu Kosova žive Srbi. Ne treba vam ni Rezolucija 1244, ni Ustav Kosova, ni stav EULEX-a da bi bili svesni ove jednostavne činjenice. Pa, gospodo, to je takođe realnost.

Neki bi hteli da Srbija ostavi po strani tok istorije, ekonomiju, socijalna pitanja, privredu - i da jedina briga postane kako se naoružati, strpljivo sačekati povoljan trenutak i onda ratom povratiti Kosovo pod kontrolu Srbije. Naravno, svako ima pravo na snove, pa i na maštanje o osvajačkim ratovima. Najzad, da okupiš u Srbiji dovoljno političke volje da pokreneš rat i otmeš teritoriju na kojoj žive Albanci - i ne može biti ništa drugo nego snoviđenje i pusta mašta.

Na drugoj strani, postoji grupa političara koja danas vapi da Srbija prihvati zahteve Brisela i Prištine. Ona sebe vidi kao "naprednu", "modernu", "svesnu", "pro-evropsku". Govori o tome da se od Srbije samo traži da "prihvati očigledno", da "prihvati realnost", da "Srbija nema vlast na Kosovu već 14 godina".

Da bi se udovoljilo zahtevima ove grupe, Srbija treba da se odrekne pretenzija na jug Kosova, što jeste realno - ali i da uskrati podršku srpskom stanovništvu na severu Kosova. S obzirom da je realnost da postoji snažna netrpeljivost između Albanaca i Srba, na severu je izvesna prisilna asimilacija i raseljavanje srpskog stanovništva. Međutim, to više nije međunacionalni sukob, nego opet neko masovno zlostavljanje ljudi i gaženje njihovih osnovnih prava. Ako je ova grupa mogla da razume albanski otpor prema vlasti Miloševića, kako sada ne može da razume srpski otpor prema vlasti Tačija? Ovo nerazumevanje, protivrečnost i dvostruki aršin zagovornika ovakve politike - to je takođe realnost.

Ako je neka vrsta političke svesti u Srbiji mogla da razume borbu Albanaca za ostvarivanje sopstvene vlasti na jugu Kosova, kako sada isti ti ljudi više ne razumeju borbu Srba na severu Kosova, za svoju vlast?

Dok je prihvatanje gubitka južnog Kosova realnost, ako Srbija uskrati podršku Srbima na severu Kosova, većina građana će to protumačiti da su ostavljeni na milost i nemilost Albancima, a nacionalisti će to shvatiti kao izdaju i probudiće se najgori nacionalizam iz najmračnijih dubina. Srbija će postati nacionalistička i šovinistička koliko nikad u svojoj istoriji a u njoj ćemo morati da živimo svi mi, zajedno sa ovim nepromišljenim antinacionalistima, kojima će sopstvena politika eksplodirati u lice na štetu svih nas.

Vlast iz Prištine neće moći drukčije, nego da veoma represivno deluje na srpsko stanovništvo i to neće moći da se prikrije. Priterani uza zid, što više, tim jače srpsko stanovništvo će se organizovati da se brani, prvo kroz građansku neposlušnost i neprihvatanje institucja a zatim - počeće bombaške akcije, u Srbiji će se skupiti na desetine hiljada dobrovoljaca koji će kroz transparentnu granicu odlaziti na Kosovo, dizati u vazduh infrastrukturu, svetiti se nad Albancima i vršiti atentate nad predstavnicima prištnske vlasti. Po gradovima Srbije ponovo će početi tihi građanski rat između mrtvih četnika i mrtvih partizana, dok će Crkva težiti da zauzme centralno mesto u okupljanju i oblikovanju suštine naroda i time ponovo potresti temelje sekularizma u Srbiji.

Možda i ima pravde u tome da vi, baš vi, zaslepljeni antinacionalisti, pokusate tu čorbu ali sigurno nema pravde u tome što ću ja i meni slični, obični građani Srbije, morati tu čorbu da kusamo zajedno s vama.