Briselski sporazum - izdaja ili ne?

Sporazum iz Brisela je izazvao tri vrste reakcije - oštro protivljenje srpskih i albanskih nacionalista, odobravanje od strane liberala i zapitanost onih između. Šta je ovde istina i prava mera?

Cilj države Srbije u vezi sa Kosovom je da obezbedi opstanak Srba na Kosovu, imajući u vidu njihov veoma različit položaj na jugu i na severu.

Iz teksta Sporazuma proizilazi da će Zajednica opština na severu Kosova biti u sastavu Kosova, gde će imati određen nivo autonomije. Imaće sopstvenu policiju, dvostepeno sudstvo, vladu (veće), zatim punu kontrolu nad ekonomskim razvojem, obrazovanjem, zdravstvom, prostornim planiranjem. Srbija bi se Sporazumom obavezala da ne blokira Kosovo jedino u procesu evropskih integracija, dok bi i dalje mogla aktivno da se zalaže da Kosovo ne postane članica UN. Sporazum ne ometa stvaranje čvrste kulturne, poslovne i svake druge veze Beograda sa Srbima na Kosovu i to zavisi jedino od njihove volje. Što se tiče kosovskih bezbednosnih snaga, policije i vojske, one ne mogu da uđu na Sever bez saglasnosti Srba.

Dok nacionalnisti krajnje desnice potpisivanje Briselskog sporazuma smatraju izdajom, odnosno "faktičkim priznanjem Kosova" i "ukidanjem srpske države na Kosovu", najviši predstavnici vlasti u Srbiji ovaj Sporazum ocenjuju kao "najviše što se u ovom momentu može dobiti" i smatraju da je njime obezbeđen opstanak Srba na Kosovu. Predstavici Srba severnog Kosova kažu da Sporazumom nisu zadovoljni i da ga neće primenjivati, dok neki od njih kažu da za Srbe na Kosovu njegovo usvajanje znači asimilaciju i egzodus.

Izdaja?

U procesu pregovora o Kosovu, moguće je izdati samo dvoje: a) srpske nacionalne interese b) Srbe na severu Kosova, u smislu da se omogući njihova asimilacija i proterivanje.

S obzirom da je predviđeno da Briselski sporazum bude verifikovan pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, koja predstavlja većinsku volju građana, nemoguće je da ona donese odluku koja bi bila izdaja te većinske volje. Na taj način, nemoguće je ni da dođe do izdaje srpskih nacionalnih interesa. U slučaju da se raspiše referendum po ovom pitanju, onda je još jasnije da bi mogućnost bilo kakve izdaje isključena.

Na drugoj strani, kako bi moglo sve da dođe do iznevere cilja, svrhe pregovora, odnosno, kako bi prihvatanje Sporazuma moglo da uzrokuje asimilaciju i egzodus kosovskih Srba?

Moramo razlikovati Srbe na jugu Kosova i one na Severu, jer su u veoma različitom položaju. Južno, Srpsko stanovništvo je rasitnjeno u enklave i geta, nalazi se u netrpeljivom okruženju, na teritoriji koju potpuno kontrolišu Albanci. Veoma su male šanse da će Srbi uspeti da opstanu na jugu Kosova i ako ne uspeju, to neće moći da se smatra ničijom izdajom.

Na severu Kosova, osim toga što su grupisani u zaokruženu, celovitu, funkcionalnu i organizovanu etniču zajednicu, Srbi su naslonjeni na maticu. S obzirom da Sporazum predviđa srpsku kontrolu nad prostornim planiranjem Severa, do asimilacije ne može doći, jer Priština ne može nasilno naseljavati Albance na ovom području. Takođe, s obzirom da nikakve prištinske bezbednosne snage, policija ili vojska, ne mogu doći na Sever bez pristanka Srba i da to garantuje NATO, Priština ne može pokrenuti nikakve akcije da izazove egzodus Srba sa Severa.

Postoje oni koji smatraju da je izdaja Kosova već u tome, što se Srbija ne sprema za rat, kojim bi povratila teritorije na kojima danas žive i koju potpuno kontrolišu Albanci. Međutim, ovakav stav ima Srpska pravoslavna crkva i krajnja desnica koja nema predstavnike u Narodnoj skupštini ili ih ima malo.

Faktičko priznanje - to ne postoji

Priznanje, to je kada kažemo da nešto priznajemo. To je formalni akt. Faktički, nešto smo priznalil, samo onda kada kažemo da smo to priznali. Tako, u smislu priznavanja, faktičko i formalno, to je jedno te isto.

Faktički, priznali smo nezavisno Kosovo, samo onda, kada smo ga priznali formalno.

Na drugoj strani, oni koji prigovaraju da je prihvatanje Sporazuma "faktičko priznanje Kosova", verovatno misle na to da se ophodimo prema Kosovu kao prema nezavisnoj državi. Kosovo nije država, ono je međunarodni protektorat i u tom smislu je "kao" država. Kosovo je kao pokrajina i ranije bila "kao" država, to nije ništa novo.  Ne priznati Kosovo kao takvo, je nepriznavanje faktičkog stanja, što bi dalje značilo, ne pregovarati sa predstavnicima Kosova. Međutim, te pregovore je zahtevala skupština Srbije i zato oni ne mogu predstavljati nikakvu izdaju nego se moraju voditi.

Prema tome, prihvatanje Briselskog sporazuma ni na koji način ne može biti izdaja srpskog nacinalnog interesa, niti izdaja kosovskih Srba zbog eventualne asimilacije ili egzodusa.

Vraćanje u UN

Često se mogu čuti u javnosti prigovori da proces pregovora koji sada vodi EULEX, treba vratiti pred UN, zato što bi pozicija Srbije bila bolja jer su tamo Rusija i Kina koje mogu da pomognu interes Srbije. Tačnije, EULEX vodi pregovore za račun UN, a ne nezavisno do njih. Da bi se pregovori o Kosovu vratili u okvir UN, potreba bi bila nova rezolucija, za šta su male šanse, jer bi neka od zapadnih sila verovatno blokirala tu mogućnost.

Drugi način da se pitanje Kosova vrati u okvire UN je da dođe do ozbiljnih oružanih sukoba, za šta ne postoji većinska volja u Srbiji.

Dakle, ne postoji u ovom trenutku nijedan prihvatljv način da se pregovri vrate pred UN i niko ga za to sada ne možemo kriviti.

Kršenje Ustava?

Neki prigovaraju da je prihvatenje Briselskog sporazuma kršenje Ustava Srbije, jer se time "daje vlast lažnoj državi Kosovo". Prvo, Kosovo nije država, pa onda nije ni lažna država. Iz ugla međunarodne zajednice, za neke je međunarodni protektorat dok je za druge Kosovo država bez suvereniteta.  Iz ugla Srbije, Kosovo je pokrajina, kao i Vojvodina. Prenošenje ovlašćenja na Kosovo, bilo bi kršenje Ustava, da je Kosovo država, što za sada nije slućaj. Ovako, država Srbija ima pravo da prenosi ovlašćenja na svoju pokrajinu Kosovo, kao i na Vojvodinu - i tu nema ničeg spornog.

Kosovo, kao međunarodni protektorat, ne može doneti nijedan zakon koji ne bi bio strogo u skladu sa EU i međunarodnim standardima. To znači, da ono ne može tim putem bitno dovoditi u nepovljnu poziciju Srbe na Kosovu. Može zagorčavati život Srbima putem korupcije i nepoštovanja zakona - ali to je drugo pitanje.

Praktično, svaki zakon koji donese Kosovo, mogla bi da prenese država Srbija na svoju pokrajinu Kosovo i da tu ne bude nikavih protivrečnosti. Na taj način, dok god ne postane suverena država, Kosovo, pa i Zajednica opština na severu, zapravo će formalno ostati u zakonskom okviru Republike Srbije.

Zaključak

Nakon prihvatanja istine da je jug Kosova izgubljen, jedini ispravan kriterijum rešavanja Kosovskog pitanja je da li su Srbi na severu bezbedni od asimilacije i egzodusa. Pravi problem ne nastaje oko državnog statusa, nego zbog jasne namere Albanaca da proteraju Srbe sa Kosova, posebno sa severa. Srbi žele da ostanu na svojim ognjištima na kojima žive generacijama. Da li će im posle prihvatanja Briselskog sporazuma to biti lakše ili ne?

Postoji jedna tanka linija - sa jedne strane te linije, stvari su neprihvatljive Srbima na severu Kosova, sa druge strane linije, stvari su prihvatljive. Briselski sporazum još ne otkriva u svom krajnjem ishodu, sa koje strane linije će završiti. Naime, on će završti tamo, za šta se u narednom periodu budemo izborili.

Briselski sporazum nije kraj, nego tek početak borbe Srbije i Srba na Kosovu za svoja prava i interese. Ako tako posmatramo, onda nema sumnje da je Sporazum samo jedan okvir koji nosi opasnosti, neizvesnost - ali pruža i šansu. Onda, prilagodimo se tome i iskoristimo je.

Šta se to dogodilo u Bostonu?

Nakon tri eksplozije, troje mrtvih za sada i preko sto povređenih još se niko ne usuđuje da kaže samouvereno čak ni da je to bio teroristički akt, niti da optuži domaće ili strane faktore. To znači samo jedno - SAD su zaista iznenađene i ne znaju ko je i zašto napad izvršio.

"Krv je svuda, ljude nose u nosilima, neki nemaju noge, ljudi plaču." - govorila je novinarka Globe-a.

Sve priče o moćnim "službama", pale su u vodu. Ne u vodu, nego u blato.

Naravno, prvi novinarski impuls je da se analiziraju sve mogućnosti o tome ko je napad izvršio? Severnokorejanci, muslimani ili Srbi? Albanci da optuže Srbe? Ne, nego Mosad, da bi optuži Iran? Ili sami Amerikanci, CIA, kao što se sumnja za Svetski trgovinski centar, kako bi dobili osnov da zavedu fašizam?

Međutim, razum nalaže drugačiji pristup. Razum nalaže, u stvari, da je nastupio haos. Mali, tek nekoliko života težak - haos. To je kao kad u planini sretnete meče. Razigrano, malo ljupko meče, kako je zaklalo lane. Tužni smo zbog laneta, dobro. Od svega što to može da znači - najvažnije je da je tu negde, u blizini - mečka.

Za razliku od toga kako bi postupile pre 10 godina, umesto da optuže nekog od željenih vojnih meta, sada SAD i Obamina administracija - ćuti. Poje, nariče u stilu, "platiće zlotvori" ali ne upiru prst ni na koga. Niti na domaće, niti na strane faktore. Ni na Pjongjang, ni na Palestinu. Osama Bin Laden je mrtav, čitaj - potrošen. Oni stvarno ne znaju šta je ovo i odakle dolazi. Oni su umorni od upiranja prsta u poželjne vojne ciljeve. Amerika je na kolenima i ona je umorna. Izgorela je kao sveća. Kao  Rim. Dogoreva neoliiberalizam, imperijalizam. Nema više svetske hegemononije koja ima monopol na sudbinu sveta. Koja može da bombarduje u roku od sat vremena bilo koju tačku na planeti. Svima je jasno da više ništa nema smisla. Da svetski sistem mora da se menja. Sve je postalo apsurdno. I ratovi i preventive i naoružavanje i terorizam i kontraterorizam. Ljudi ginu bezveze. Ljudi postavljaju bombe bezveze. Vreme je da se sve iz korena promeni. Mi smo na razmeđu epoha. Ne ustežimo se... Zakoračimo.

Uvek je u istoriji bilo krajnje teško, ne spoznati nešto zamršeno i misteriozno, nego prihvati ono očigledno i jasno - kao Zemlja da se okreće oko Sunca. Uvek je bilo daleko lakše naučiti kompleksne teorije, nego priznati i prihvatiti sopstvene primitivne i jednostavne gluposti.

Svet je došao do trenutka kada ovako više ne može.

Kosovo na žici realnosti

Kosovo na žici realnosti

To što je neko političar u vrhu vlasti ili neke velike političke organizacije, ne znači samo po sebi ni da je mudar, ni da je svestan. Dokaz tome je ovo groblje državničkih grešaka koje nam prekriva vidik već čim se samo malo osvrnemo u istoriju.

Dok se u javnosti stvara dilema da li prihvatiti uslove koje nameće Brisel ili ostati dosledan "crvenim linijama", - "zaslepljeni nacionalisti", predmet su kritike ništa manje "zaslepljenih antinacionalista" dok suština kosovskog pitanja ostaje nezbrinuto siroče.

Amerika i Nemačka, iako veoma različitih interesa oko Kosova, postupaju isto u jednom - one po inerciji žele prosto da pokažu svetu da uvek mogu da isteraju svoju volju, što su manje jake, tim više da pokažu. Dok mi, obični ljudi, imamo predrasudu da iza velikih država, stoje neki veliki umovi, one su sličnije naćoravim zverima, koje istina, nekada silom zauzmu teritoriju - ali često završe tužno u živom blatu istorije.

Jedini ispravan kriterijum za rešavanje kosovske situacije je - stabilnost. Etnička, gepolitička, geostrategijska i svaka moguća stabilnost. Sad, treba shvatiti - stabilnost se ne može osvojiti silom, niti Tačijevom, niti američkom niti evropskom, ona se ne može ni dogovoriti niti uspostaviti sporazumima - stabilnost je jedino bezuslovno poštovanjem realnosti i tu nam ne treba ništa drugo, nego razum i svest.

Realnost je da Albanci kontrolišu jug Kosova - ali realnost je i da srpsko stanovništvo kontroliše severno Kosovo. Šta god da je ratom izgubljeno, nije izgubljena činjenica da na severu Kosova žive Srbi. Ne treba vam ni Rezolucija 1244, ni Ustav Kosova, ni stav EULEX-a da bi bili svesni ove jednostavne činjenice. Pa, gospodo, to je takođe realnost.

Neki bi hteli da Srbija ostavi po strani tok istorije, ekonomiju, socijalna pitanja, privredu - i da jedina briga postane kako se naoružati, strpljivo sačekati povoljan trenutak i onda ratom povratiti Kosovo pod kontrolu Srbije. Naravno, svako ima pravo na snove, pa i na maštanje o osvajačkim ratovima. Najzad, da okupiš u Srbiji dovoljno političke volje da pokreneš rat i otmeš teritoriju na kojoj žive Albanci - i ne može biti ništa drugo nego snoviđenje i pusta mašta.

Na drugoj strani, postoji grupa političara koja danas vapi da Srbija prihvati zahteve Brisela i Prištine. Ona sebe vidi kao "naprednu", "modernu", "svesnu", "pro-evropsku". Govori o tome da se od Srbije samo traži da "prihvati očigledno", da "prihvati realnost", da "Srbija nema vlast na Kosovu već 14 godina".

Da bi se udovoljilo zahtevima ove grupe, Srbija treba da se odrekne pretenzija na jug Kosova, što jeste realno - ali i da uskrati podršku srpskom stanovništvu na severu Kosova. S obzirom da je realnost da postoji snažna netrpeljivost između Albanaca i Srba, na severu je izvesna prisilna asimilacija i raseljavanje srpskog stanovništva. Međutim, to više nije međunacionalni sukob, nego opet neko masovno zlostavljanje ljudi i gaženje njihovih osnovnih prava. Ako je ova grupa mogla da razume albanski otpor prema vlasti Miloševića, kako sada ne može da razume srpski otpor prema vlasti Tačija? Ovo nerazumevanje, protivrečnost i dvostruki aršin zagovornika ovakve politike - to je takođe realnost.

Ako je neka vrsta političke svesti u Srbiji mogla da razume borbu Albanaca za ostvarivanje sopstvene vlasti na jugu Kosova, kako sada isti ti ljudi više ne razumeju borbu Srba na severu Kosova, za svoju vlast?

Dok je prihvatanje gubitka južnog Kosova realnost, ako Srbija uskrati podršku Srbima na severu Kosova, većina građana će to protumačiti da su ostavljeni na milost i nemilost Albancima, a nacionalisti će to shvatiti kao izdaju i probudiće se najgori nacionalizam iz najmračnijih dubina. Srbija će postati nacionalistička i šovinistička koliko nikad u svojoj istoriji a u njoj ćemo morati da živimo svi mi, zajedno sa ovim nepromišljenim antinacionalistima, kojima će sopstvena politika eksplodirati u lice na štetu svih nas.

Vlast iz Prištine neće moći drukčije, nego da veoma represivno deluje na srpsko stanovništvo i to neće moći da se prikrije. Priterani uza zid, što više, tim jače srpsko stanovništvo će se organizovati da se brani, prvo kroz građansku neposlušnost i neprihvatanje institucja a zatim - počeće bombaške akcije, u Srbiji će se skupiti na desetine hiljada dobrovoljaca koji će kroz transparentnu granicu odlaziti na Kosovo, dizati u vazduh infrastrukturu, svetiti se nad Albancima i vršiti atentate nad predstavnicima prištnske vlasti. Po gradovima Srbije ponovo će početi tihi građanski rat između mrtvih četnika i mrtvih partizana, dok će Crkva težiti da zauzme centralno mesto u okupljanju i oblikovanju suštine naroda i time ponovo potresti temelje sekularizma u Srbiji.

Možda i ima pravde u tome da vi, baš vi, zaslepljeni antinacionalisti, pokusate tu čorbu ali sigurno nema pravde u tome što ću ja i meni slični, obični građani Srbije, morati tu čorbu da kusamo zajedno s vama.

ŠTA ĆE BITI SA SEVEROM KOSOVA?

ŠTA ĆE BITI SA SEVEROM KOSOVA?

  
Albanci su demografski osvojili Kosovo južno od Ibra još 60-tih, 70-tih i 80-tih godina. To se zatim pretvorilo u rastući organizovani otpor Albanaca prema srpskoj državi. Postojao je hroničan etnički problem koji je kasnije Slobodan Milošević iskoristio da dođe na vlast.

Vreme je prolazilo a niti su Albanci na Kosovu uspevali da ostvare nezavisnost, niti je Miloševićeva Srbija uspevala da uguši njihovu volju za secesiju. Za to vreme, geopolitičke "karte" su se mešale u Svetu i Evropi. Prestao je Hladni rat, srušen je Berlinski zid, što je u velikoj meri smanjilo potrebu za postojanjem NATO-a, a time i uticaja SAD-a na evropske države. Nakon završetka raspada Jugoslavije, Amerika oseća jaku potrebu da osnaži ulogu NATO-a, svoju ulogu u njemu i u Evropi. U određenom momentu SAD na čelu sa Bilom Klintonom uočile su mogućnost da tinjajući sukob na Kosovu iskoriste za svoje geopolitičke interese, što je stvarni uzrok agresije. Povod za napad na Srbiju je bio zaštita albanskog stanovništva od Miloševićeve represije.

Glavni razlog tome što je Srbija izgubila kontrolu južno od Ibra je što tamo u velikoj većini žive Albanci. Nasuprot tome, na Severu u velikoj većini žive Srbi, koji su uz to u neposrednom dodiru sa matičnom državom koja ih podržava. Zato tu teritoriju nije moguće osvojiti kao Jug, niti se tu može konstruisati neko opravdanje za agresiju na Srbiju. Okupacija, koja je uvek samo privremena, moguća je na severu Kosova, ono je već okupirano od strane međunarodne zajednice. Međutim, niti ima normalizacije života, niti Srbi prihvataju prištinske institucije a eventualno nasilno nametanje albanskih institucija moglo bi da izazove organizovani oružani otpor stanovništva i destabilizaciju regiona, sa opasno nepredvidljivim posledicama.

Danas, na severu Kosova, to je sasvim nova borba - to je borba Srba da ne žive pod vlašću Albanaca. Kao takva ta borba je legitimna, odnosno, može se opravdati istorijskim, moralnim, geopolitičkim i međunarodno-pravnim argumentima.

Vlast Prištine nad Severnim Kosovom bi mogla da se uspostavi jedino ako bi Srbija to podržala. Međutim, moralna i logistička podrška Severnom Kosovu od strane države Srbije i srpske javnosti, potpuno onemogućava njegovo osvajanje. Zato međunarodna zajednica vrši pritisak na srpske političare a istovremeno preko medija koje kontroliše u Srbiji, pokušava da javnost okrene protiv Srba u Severnom Kosovu i time presudno oslabi njihovu poziciju.

Nastojanje Prištine da nametne svoju vlast u Severnom Kosovu i rešenost Srbije da to ne dozvoli, stvara neprestanu napetost u regionu. To posebno smeta Evropskoj uniji koja u okolnostima galopirajuće ekonomske i socijalne krize, ne može dozvoliti nikakvu esklaciju sukoba na Balkanu. Zato se može očekivati sklonost Evropske unije da prihvati ono rešenje koje je najstabilnije.

S obzirom da Srbi na severu Kosova neće prihvatiti da žive pod vlašću Albanaca, daleko je manji problem da se Albanci odreknu potpune kontrole nad tom teritorijom, nego da se Srbi masovno isele sa teritorije na kojoj žive već generacijama. Tako postaje jasno da je tačka geopolitičke ravnoteže u tome da se srpskom stanovništvu na severu Kosova omogući onoliko autonomije koliko je potrebno da bi se ono osetilo bezbedno bilo od asimilacije, bilo od progona. Taj nivo bezbednosti je lokalna vlast, sa svim izvršnim ovlašćenjima i institucijama.

Uprkos nagađanjima, nema dokaza da su na Kosovu preostali neki strateški interesi SAD-a, osim možda posmatranje Južnog toka. Na drugoj strani, Priština žuri da ostvari državnost Kosova i da izbori mesto u UN. Istovremeno, EU žuri da otkloni stalnu pretnju eskalacije sukoba na Kosovu kako bi mogala da se bavi drugim nagomilanim problemima. Nasuprot tome, Srbija ima mogućnost da sačeka da svi subjekti kosovskog problema uvide gde je ta, toliko poželjna tačka geopolitičke ravnoteže. A to je - ne vršiti pritisak na Srbiju da formalno prizna nezavisnost Kosova, obezbediti suštinsku autonomiju Svernog Kosova i obezbediti najveću moguću zaštitu Srba u enklavama na jugu Kosova, po međunarodnim normama. Prema tome, dok svi imaju razloga za žurbu, Srbija ima mogućnost da čeka. "Strpljen, spašen", kaže narodna izreka.