Briselski sporazum - izdaja ili ne?

Sporazum iz Brisela je izazvao tri vrste reakcije - oštro protivljenje srpskih i albanskih nacionalista, odobravanje od strane liberala i zapitanost onih između. Šta je ovde istina i prava mera?

Cilj države Srbije u vezi sa Kosovom je da obezbedi opstanak Srba na Kosovu, imajući u vidu njihov veoma različit položaj na jugu i na severu.

Iz teksta Sporazuma proizilazi da će Zajednica opština na severu Kosova biti u sastavu Kosova, gde će imati određen nivo autonomije. Imaće sopstvenu policiju, dvostepeno sudstvo, vladu (veće), zatim punu kontrolu nad ekonomskim razvojem, obrazovanjem, zdravstvom, prostornim planiranjem. Srbija bi se Sporazumom obavezala da ne blokira Kosovo jedino u procesu evropskih integracija, dok bi i dalje mogla aktivno da se zalaže da Kosovo ne postane članica UN. Sporazum ne ometa stvaranje čvrste kulturne, poslovne i svake druge veze Beograda sa Srbima na Kosovu i to zavisi jedino od njihove volje. Što se tiče kosovskih bezbednosnih snaga, policije i vojske, one ne mogu da uđu na Sever bez saglasnosti Srba.

Dok nacionalnisti krajnje desnice potpisivanje Briselskog sporazuma smatraju izdajom, odnosno "faktičkim priznanjem Kosova" i "ukidanjem srpske države na Kosovu", najviši predstavnici vlasti u Srbiji ovaj Sporazum ocenjuju kao "najviše što se u ovom momentu može dobiti" i smatraju da je njime obezbeđen opstanak Srba na Kosovu. Predstavici Srba severnog Kosova kažu da Sporazumom nisu zadovoljni i da ga neće primenjivati, dok neki od njih kažu da za Srbe na Kosovu njegovo usvajanje znači asimilaciju i egzodus.

Izdaja?

U procesu pregovora o Kosovu, moguće je izdati samo dvoje: a) srpske nacionalne interese b) Srbe na severu Kosova, u smislu da se omogući njihova asimilacija i proterivanje.

S obzirom da je predviđeno da Briselski sporazum bude verifikovan pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, koja predstavlja većinsku volju građana, nemoguće je da ona donese odluku koja bi bila izdaja te većinske volje. Na taj način, nemoguće je ni da dođe do izdaje srpskih nacionalnih interesa. U slučaju da se raspiše referendum po ovom pitanju, onda je još jasnije da bi mogućnost bilo kakve izdaje isključena.

Na drugoj strani, kako bi moglo sve da dođe do iznevere cilja, svrhe pregovora, odnosno, kako bi prihvatanje Sporazuma moglo da uzrokuje asimilaciju i egzodus kosovskih Srba?

Moramo razlikovati Srbe na jugu Kosova i one na Severu, jer su u veoma različitom položaju. Južno, Srpsko stanovništvo je rasitnjeno u enklave i geta, nalazi se u netrpeljivom okruženju, na teritoriji koju potpuno kontrolišu Albanci. Veoma su male šanse da će Srbi uspeti da opstanu na jugu Kosova i ako ne uspeju, to neće moći da se smatra ničijom izdajom.

Na severu Kosova, osim toga što su grupisani u zaokruženu, celovitu, funkcionalnu i organizovanu etniču zajednicu, Srbi su naslonjeni na maticu. S obzirom da Sporazum predviđa srpsku kontrolu nad prostornim planiranjem Severa, do asimilacije ne može doći, jer Priština ne može nasilno naseljavati Albance na ovom području. Takođe, s obzirom da nikakve prištinske bezbednosne snage, policija ili vojska, ne mogu doći na Sever bez pristanka Srba i da to garantuje NATO, Priština ne može pokrenuti nikakve akcije da izazove egzodus Srba sa Severa.

Postoje oni koji smatraju da je izdaja Kosova već u tome, što se Srbija ne sprema za rat, kojim bi povratila teritorije na kojima danas žive i koju potpuno kontrolišu Albanci. Međutim, ovakav stav ima Srpska pravoslavna crkva i krajnja desnica koja nema predstavnike u Narodnoj skupštini ili ih ima malo.

Faktičko priznanje - to ne postoji

Priznanje, to je kada kažemo da nešto priznajemo. To je formalni akt. Faktički, nešto smo priznalil, samo onda kada kažemo da smo to priznali. Tako, u smislu priznavanja, faktičko i formalno, to je jedno te isto.

Faktički, priznali smo nezavisno Kosovo, samo onda, kada smo ga priznali formalno.

Na drugoj strani, oni koji prigovaraju da je prihvatanje Sporazuma "faktičko priznanje Kosova", verovatno misle na to da se ophodimo prema Kosovu kao prema nezavisnoj državi. Kosovo nije država, ono je međunarodni protektorat i u tom smislu je "kao" država. Kosovo je kao pokrajina i ranije bila "kao" država, to nije ništa novo.  Ne priznati Kosovo kao takvo, je nepriznavanje faktičkog stanja, što bi dalje značilo, ne pregovarati sa predstavnicima Kosova. Međutim, te pregovore je zahtevala skupština Srbije i zato oni ne mogu predstavljati nikakvu izdaju nego se moraju voditi.

Prema tome, prihvatanje Briselskog sporazuma ni na koji način ne može biti izdaja srpskog nacinalnog interesa, niti izdaja kosovskih Srba zbog eventualne asimilacije ili egzodusa.

Vraćanje u UN

Često se mogu čuti u javnosti prigovori da proces pregovora koji sada vodi EULEX, treba vratiti pred UN, zato što bi pozicija Srbije bila bolja jer su tamo Rusija i Kina koje mogu da pomognu interes Srbije. Tačnije, EULEX vodi pregovore za račun UN, a ne nezavisno do njih. Da bi se pregovori o Kosovu vratili u okvir UN, potreba bi bila nova rezolucija, za šta su male šanse, jer bi neka od zapadnih sila verovatno blokirala tu mogućnost.

Drugi način da se pitanje Kosova vrati u okvire UN je da dođe do ozbiljnih oružanih sukoba, za šta ne postoji većinska volja u Srbiji.

Dakle, ne postoji u ovom trenutku nijedan prihvatljv način da se pregovri vrate pred UN i niko ga za to sada ne možemo kriviti.

Kršenje Ustava?

Neki prigovaraju da je prihvatenje Briselskog sporazuma kršenje Ustava Srbije, jer se time "daje vlast lažnoj državi Kosovo". Prvo, Kosovo nije država, pa onda nije ni lažna država. Iz ugla međunarodne zajednice, za neke je međunarodni protektorat dok je za druge Kosovo država bez suvereniteta.  Iz ugla Srbije, Kosovo je pokrajina, kao i Vojvodina. Prenošenje ovlašćenja na Kosovo, bilo bi kršenje Ustava, da je Kosovo država, što za sada nije slućaj. Ovako, država Srbija ima pravo da prenosi ovlašćenja na svoju pokrajinu Kosovo, kao i na Vojvodinu - i tu nema ničeg spornog.

Kosovo, kao međunarodni protektorat, ne može doneti nijedan zakon koji ne bi bio strogo u skladu sa EU i međunarodnim standardima. To znači, da ono ne može tim putem bitno dovoditi u nepovljnu poziciju Srbe na Kosovu. Može zagorčavati život Srbima putem korupcije i nepoštovanja zakona - ali to je drugo pitanje.

Praktično, svaki zakon koji donese Kosovo, mogla bi da prenese država Srbija na svoju pokrajinu Kosovo i da tu ne bude nikavih protivrečnosti. Na taj način, dok god ne postane suverena država, Kosovo, pa i Zajednica opština na severu, zapravo će formalno ostati u zakonskom okviru Republike Srbije.

Zaključak

Nakon prihvatanja istine da je jug Kosova izgubljen, jedini ispravan kriterijum rešavanja Kosovskog pitanja je da li su Srbi na severu bezbedni od asimilacije i egzodusa. Pravi problem ne nastaje oko državnog statusa, nego zbog jasne namere Albanaca da proteraju Srbe sa Kosova, posebno sa severa. Srbi žele da ostanu na svojim ognjištima na kojima žive generacijama. Da li će im posle prihvatanja Briselskog sporazuma to biti lakše ili ne?

Postoji jedna tanka linija - sa jedne strane te linije, stvari su neprihvatljive Srbima na severu Kosova, sa druge strane linije, stvari su prihvatljive. Briselski sporazum još ne otkriva u svom krajnjem ishodu, sa koje strane linije će završiti. Naime, on će završti tamo, za šta se u narednom periodu budemo izborili.

Briselski sporazum nije kraj, nego tek početak borbe Srbije i Srba na Kosovu za svoja prava i interese. Ako tako posmatramo, onda nema sumnje da je Sporazum samo jedan okvir koji nosi opasnosti, neizvesnost - ali pruža i šansu. Onda, prilagodimo se tome i iskoristimo je.